Da ne pita starost gde je bila mladost – kada je pravo vreme da počnete da razmišljate o penziji?

Da li se neko poslednjih dana raspitivao o vašim planovima za penziju? Da li već imate razrađen finansijski plan za zlatne godine? Ako na oba pitanja dajete odričan odgovor, verovatno ste osoba u dvadesetim, tridesetim ili četrdesetim godinama i svesni ste da vas ceo radni vek deli od zaslužene penzije. Aktivna, zdrava osoba, zaokupljena obavezama i bez previše slobodnog vremena – penzija nije ni na vidiku. 

 

Kada je pravo vreme da ozbiljno počnete da razmišljate o koracima koji vode do sigurne budućnosti? Kada je pravo vreme da počnete da razrađujete plan koji će vam omogućiti da bezbrižno dočekate zlatne godine?

 

Ukoliko ste u ranim dvadesetim, verovatno se upravo zahuktavate da osvojite ceo svet! Energičnost, posvećenost, upornost i optimizam koje doživljavamo u dvadesetim godinama, teško se mogu ponoviti u godinama koje slede. Tokom dvadesetih završavamo školovanje i, logičnim sledom događaja, svoje napore dalje usmeravamo na usavršavanje i traženje posla. Prva pozicija možda neće biti posao iz snova. Međutim, prvi posao predstavlja mnogo više od običnog zaposlenja – to je krupan i presudan korak ka svetu odraslih i odgovornih. Prvi radni dan na prvom radnom mestu sa sobom će sigurno doneti brojna pitanja, ali jedno od njih verovatno neće biti pitanje penzionog plana. Priča o penziji nekako ne deluje kao aktuelna tema, kada odraz u ogledalu iz dana u dan balansira između bezbrižnog studenta i odgovornog pripravnika.

 

Tokom tridesetih očekujemo da sve polako dođe na svoje mesto. Posao, brak, porodica, stan, automobil – sve su to ciljevi čije ostvarenje pokušavamo da ukomponujemo u narednih deset godina. Sa ostvarenjem svakog cilja osećamo se ispunjenije i poletnije, ali sa svakim ostvarenim ciljem spremno moramo dočekati i novi set obaveza. Stariji će reći – to je teret odrastanja. Koliko smo u dvadesetim bili fokusirani na usavršavanje, učenje i prilagođavanje, toliko u tridesetim pokušavamo da pronađemo svoje mesto u odabranoj branši i zaista počinjemo da gradimo karijeru. Nakon što uplovimo u bračnu luku i zasnujemo porodicu, postaje nam sasvim jasno da više nismo odgovorni samo za sebe, već i za one do kojih nam je najviše stalo. Dan nekako postaje prekratak za sve naše planove, a svaki slobodan trenutak pretvaramo u kvalitetno provedeno vreme s porodicom. I dok pokušavamo da uskladimo svoje profesionalne ambicije, porodični život i sve finansijske izdatke – priča o penziji nekako ne deluje kao aktuelna tema.

 

Četrdesete godine su vreme kada konačno možemo da odahnemo – ali na kratko. Istraživanja pokazuju da upravo osobe u kasnijim tridesetim i četrdesetim godinama odlučuju da se oprobaju u ulozi preduzetnika. Nakon više od decenije usavršavanja u odabranoj delatnosti, konačno imamo dovoljno samopouzdanja i iskustva za tako smeo korak. Osećamo da je rizik od neuspeha sada manji, ali istovremeno deluje da na kocku stavljamo sve što smo do sada stekli. Baš zato, četrdesete godine sa sobom često donose nezdravu dozu stresa. Čak i ako ne želite da postanete “sam svoj gazda”, i dalje vas čekaju teški zadaci praćenja promenljivih tokova poslovanja i držanja koraka sa mlađim kolegama koji su puni elana i kreativnih ideja. Dobar posao i skladan porodični život ponekad nas mogu i uljuljkati u prijatnoj kolotečini. S druge strane, neočekivane i neželjene promene, poput otkaza ili razvoda, u četrdesetim mogu izazvati osećaj beznađa i nepodnošljivog gubitka. Zbog toga prioritet postaje zadržavanje ostvarene pozicije, kako na poslu, tako i u privatnom životu. Održavanje stanja u savršenom balansu ponekad iziskuje jednaku količinu energije kao fokusiranje na napredak. I dok žongliramo obavezama i trudimo se da uvek budemo na visini zadatka – priča o penziji nekako ne deluje kao aktuelna tema.

 

Kada priča o penziji postaje aktuelna tema? Nažalost, uglavnom veoma kasno. Tek kada odlazak u penziju za par godina postane izvestan, briga o zlatnim godinama konačno postaje prioritet. Grešku činimo na samom početku, kada penziju doživljavamo kao kraj puta, umesto kao još jedno važno životno poglavlje. Tokom celog života se usavršavamo, prilagođavamo i pripremamo za naredne korake. Godinama se školujemo i fokusiramo na svoja interesovanja i talente, da bismo pronašli svoje mesto u željenoj branši. Zatim se godinama usavršavamo i stičemo vredna iskustva, kako bismo napredovali i izgradili reputaciju. Sledeći zadatak bi bio da fiksiramo svoju poziciju, nižući poslovne uspehe. Na kraju, stajemo s planiranjem onda kada je najslađe – kada je red da zasluženo uživamo u plodovima svoga rada.

 

Štednja kroz životno osiguranje je čin kojim pokazujemo odgovornost prema “starijem sebi” i odgovornost prema svojoj porodici. Trenutno, nažalost, ne možemo posmatrati državnu penziju kao fond koji će pokriti sve naše potrebe u starosti. Čak ni one osnovne. Vreme je da i ovo poglavlje života uzmemo u svoje ruke i ne dozvolimo da, nakon decenija rada i zalaganja, u poznim godinama postanemo teret bližnjima. Štednja kao oblik životnog osiguranja je ulaganje u bezbrižnu budućnost.

 

Da ne pita starost gde je bila mladost – izreka koju razumemo u potpunosti tek kada uočimo gde smo grešili. Ne morate grešiti da biste naučili. Štednja kao oblik životnog osiguranja ne dozvoljava da se neplanirane finansijske situacije obistine

 

Nevezano za vaše godine – priča o penziji je aktuelna tema upravo sada.



Leave a Reply