Kako je jedan čovek zaboravljajući na sebe ugrozio druge

Tokom života prolazimo kroz brojne faze, te nam se pomera fokus i menja lista prioriteta. Posmatranje “šire slike”, bez konstantnog fokusa na sopstvene želje i potrebe, sastavni je deo odrastanja. Najviše se fokusiramo na sebe onda kada je to i najpotrebnije – dok se pronalazimo, dok upoznajemo i gradimo sopstvenu ličnost, istražujemo interesovanja i opipavamo teren van zone komfora. Takav “sebični” izlet u svet neophodan je svakoj osobi –  ako na vreme ne upoznamo sebe, teško ćemo doneti važne odluke, koje će dalje uticati na celokupan tok života. Pre nego što upoznamo i zavolimo druge, moramo upoznati i zavoleti sebe.

 

Stručnjaci navode da su ulaganje u sebe i samoaktualizacija zadaci koji nas prate celi život. Čak i kada listu prioriteta značajno izmenimo, briga o sebi bi i dalje trebalo da se nalazi na samom vrhu. Jasno je da je to ponekad lakše reći nego učiniti. Ukoliko pokušavate da izbalansirate poslovne obaveze, brigu o deci, posvećenost partneru i ulaganje u sopstveni razvoj, nekako je uvek najlakše zakinuti na sebi. Osim što ćemo najlakše oprostiti sami sebi propuštene trenutke relaksacije, griža savesti je daleko blaža. I deluje nam da ćemo tako moći u nedogled: jedan trening manje, jedno druženje manje, odstupanje od preporučenog načina ishrane, koji sat spavanja manje… Oduzeti mrvicu od sebe i dati drugima – deluje tako jednostavno i bezopasno. Bar u početku.

 

Kada pogledamo svoju porodicu, čini se da je svaki slobodan minut koji nismo proveli s njima – protraćen. Tačno je da našem telu fizički i psihički prija trening, ali to je nekoliko sati slobodnog vremena koje svesno zakidamo od svoje porodice, kako bismo se posvetili isključivo sebi. Naši mišići možda žude za istezanjem, ali pogled na najdraže učini da zaboravimo na taj neprijatan bol u vratu ili leđima. Možda nam trening oduzima više nego što nam daje – dragoceno vreme s bližnjima koje nikada ne možemo vratiti. Studije pokazuju da fizička aktivnost utiče na lučenje “hormona sreće”. Naime, samo 20 minuta laganog trčanja, dovoljno je da nivo dopamina značajno poraste. Redovno vežbanje utiče na kvalitet sna, apetit i raspoloženje.

 

Bilo da ste ljubitelj knjige u papirnom ili elektronskom formatu, ili ste samoprozvani filmofil, sigurno ste u poslednje vreme primetili da se naslovi samo gomilaju, a vi nikako da pronađete dovoljno vremena da im se posvetite. Kvalitetan film “oduzeće” minimum sat i po vašeg slobodnog vremena, dok dobra knjiga zahteva još veću posvećenost. Nakon što se kuća konačno umiri, sigurno ste uhvatili sebe kako pospremate nered ili se pripremate za sutrašnje obaveze, a knjiga, film i fotelja i dalje čekaju. Desi se i da nas umor sustigne i pre nego što stisnemo “play”. Hobiji koje smo nekada voleli ili koje tek želimo da isprobamo, često su na pauzi kada nam se život zahukta. Jednostavno, njih je najlakše precrtati sa spiska. Ipak, nakon što su godinama bili u drugom planu, našim zaboravljenim hobijima se ponekad teško vratiti.

 

Nikoga ne veseli poseta lekaru. Redovne kontrole nam uglavnom deluju kao obično gubljenje vremena. Traženje medicinske pomoći često doživljavamo kao neželjeni podsetnik da naš organizam ne funkcioniše savršeno. Zato smo skloni da posetu lekaru odlažemo koliko god je to moguće. “Proći će” i “biće bolje” su fraze koje često koristimo, sada već automatski, bez previše razmišljanja. Istina je da će nam lekarski pregled oduzeti deo dragocenog slobodnog vremena, a preporuke i saveti koje čujemo neće nam baš biti po volji: pazite na ishranu i stil života, manje stresa, posvetite se sebi… Verovatno i sam lekar razume koliko takve preporuke zvuče tačno u teoriji, ali neizvodljivo u praksi.

 

Lako nam je da zaboravimo na sebe jer ne smemo dozvoliti da zaboravimo na druge. I onih pet minuta dnevno koje smo nekada ulagali u sebe, sada su naučna fantastika. Ipak, plan akcije sami osmišljavamo, pa sami sebi i dodeljujemo ulogu rezervnog igrača. Nekad teret osetimo manje, nekad više, ali uvek guramo napred. Sve do trenutka kada zaista više ne možemo napred i nebriga konačno dođe po svoje. Pojačan stres, nebriga o zdravlju i stilu života, potpuno otuđenje od ličnih želja, potreba i interesovanja – sve to za posledicu može imati raspad sistema. I kada konačno padnemo u postelju, kada sagorimo, naši bližnji će zaista morati bez nas – ne na sat, dva, tri, nego na neodređeno. Ne zato što smo mi tako isplanirali i želeli, nego zato što, jednostavno, nema drugog izbora. Na kraju, često suviše kasno, shvatamo da je nebriga o sebi bila naš najsebičniji čin. Svi koji su godinama uvek računali na nas, sada su prepušteni sebi. Oni od kojih nismo želeli da zakinemo ni minut zajedničkog vremena, dalje moraju potpuno sami.

 

Da li su trening, knjiga, film, hobi i druženje bili beg od svega ili prilika da napunimo baterije, pre nego što se potpuno istroše?

 

Investiranje u polisu životnog osiguranja je najnesebičnija odluka koju možete doneti. Polisa štiti vas u slučaju bolesti, a štiti i vaše bližnje. Ponuda životnog osiguranja krojena baš po vašoj meri, dozvoliće vam da se prisetite svojih želja i potreba. Polisa vam može pokloniti mirnu savest i bezbrižan dan. Na vama ostaje da ipak radite na sebi, da nastavite da ulažete i razvijate se. Iako je ponekad teško staviti sebe ne prvo mesto, moramo shvatiti da to činimo zbog drugih koliko i zbog sebe. To je poruka koju želimo da pošaljemo i svojoj deci. Deca će tako učiti na našem primeru, a ne na našim greškama

 

Vreme koje potrošite na sebe nije izgubljeno, nego uloženo. Setite se toga kada ponovo zaboravite na sebe.



Leave a Reply